Kao coach i psiholog, neretko se suočavam s pretpostavkom da, zato što pomažem drugima, ja sama sigurno nemam previše izazova ili da sam već dostigla “savršeno” stanje a sve i kad naiđu problemi, uvek imam spremnog “keca u rukavu” za svaku boljku. Međutim, rad na sebi nije jednokratni događaj, niti znači odsustvo problema, a pogotovo nije samo za sebe cilj. To je putovanje koje traje ceo život.

Čini mi se da većina nas zna logički da promisli i shvata kada su neki saveti koje dobijamo korisni, većina nas vidimo benefite jednostavne i celovite ishrane, redovnog vežbanja, šetnje, umirivanja misli, održavanja doma čistim, zdravih međuljudskih odnosa i dr. Ipak, uprkos tome što nam je jasno koliko je sve to korisno, malo nas tako i živi. Uglavnom smo promenili i radimo na temama koje nas ŽULJAJU.

Sećam se, prva tema koja je meni otvorila ogromna vrata ličnog razvoja jeste tema direktne i otvorene komunikacije i, možda i najvažnija tema kojom bi trebalo da se bavimo ako težimo dobrom mentalnom zdravlju, a to je postavljanje i održavanje GRANICA.

Jedna od ključnih stvari koju sam naučila jeste da teškoće nisu znak neuspeha. Naprotiv, one su neizbežan deo puta ka ličnom razvoju.
Rad na sebi ne znači da problemi nestaju, već da postajemo svesniji kako da se sa njima nosimo, da razumemo sebe bolje i da naučimo kako da kroz izazove rastemo. Baš tada kada tvrdoglavo radiš nešto za šta misliš da ti ne donosi dobrobit, možeš da pretpostaviš da tu tvrdoglavost održavaju neke limitirajuće misli, tj. Misli koje ograničavaju tvoje ponašanje.
“Meditacija je dosadna”
“Ja ne volim sport”
“Nervira me kad..”
Nekada (čitaj ČESTO) i nije neophodno da voliš nešto da radiš, dovoljno je da imaš disciplinu.

Cilj nije savršenstvo, već blagostanje – osećaj unutrašnjeg mira, zadovoljstva i radosti. U većini životnih situacija imamo izbora kako ćemo da se ponašamo i kakvu odluku ćemo doneti.
Rad na sebi pomaže nam da živimo autentično, da bolje razumemo šta nas pokreće i šta nas blokira, i da gradimo život koji je u skladu s našim vrednostima i željama.
Cilj je, takođe, postizanje emocionalne stabilnosti, boljih odnosa, osećaj svrhe i ličnog ispunjenja.
Kada upoznajemo sebe, želimo da “namincamo” stvari da nam odgovaraju, da nađemo način da nas stvari manje žuljaju a da nas sve više raduje, uvodimo disciplinu u aktivnosti koje nam se ne sviđaju ali nam donose rezultate koje želimo, e onda pokazujemo sebi koliko nam je stalo do nas samih, koliko (na zdrav način!) volimo SEBE!

Ovo putovanje nije pravolinijsko. Postoji mnogo uspona i padova, ali upravo u tim momentima uviđamo koliko smo napredovali. Svaka mala promena, svaki trenutak svesnosti, svaki iskorak donosi značajne promene u kvalitetu života.
Ista aktivnost ne mora da bude podjednako delotvorna u svim fazama života.
Nekada nam odgovara neka grupna aktivnost, graja, ćaskanje, smeh, nekada nam prija i više “rastemo” uz ples, meditativno slikanje, vajanje, planinarenje, pecanje, vožnju bajsa ili rolera. Nema pravila.

Za mene, to je svakodnevno učenje, refleksija, samoposmatranje i hrabrost da se suočim sa stvarima koje me plaše ili me frustriraju. U tom procesu, takođe, razvijam saosećanje prema sebi, jer je i to ključ – da sebi damo dozvolu da budemo nesavršeni i da rastemo u vlastitom ritmu. I da volimo sebe!