Kažu ljudi da imaš dobar posao, dobra je plata, imaš iskustva, nekako ti je već i opušteno jer ga dugo radiš pa ti je sve poznato.

Posao radiš, al te ne “radi”, već dugo.
“Na poslu sam jedna osoba, privatno druga, ja to mogu da razgraničim.”
“Mogu da odradim šta god se od mene traži, al ništa više od toga.”

Smenjuju se prioriteti, porodica, zdravlje, treniranje, zdrava ishrana.
Ne vidiš poentu da na poslu daješ sebe kao ranije, ali, klijenata radi se trudiš, jer ne želiš da oni ispaštaju zbog tvog nezadovoljstva. Svu preostalu snagu koju imaš, uložićeš u to da bude dobro onima kojima služiš. Jer grizla bi te savest ako nije tako.

Otkaz se ne daje tek tako, danas za sutra, bez plana i ideje šta ćeš dalje i od čega ćeš živeti. U redu je NEKO vreme raditi iako ti se ne ide na taj posao.

Sigurna sam da ti najbolje znaš zašto i dalje ostaješ tu gde jesi.

Nemoj zaboraviti da te niko nije terao da radiš taj posao, od samog početka to je bila tvoja volja.
Ako ti sada taj isti posao ne odgovara, opet je tvoja volja, ali i tvoja ODGOVORNOST prema sebi da nađeš drugi.

Vremenom shvataš da odlaziš na posao, obavljaš ga korektno, al ne upinješ se da briljiraš, jer kome,
nije ti važno da se bilo kome dokažeš,
nije ti važno da inoviraš,
nije ti važno da se zabaviš,
nije ti zapravo više važno ni šta će klijent da kaže, ni kako će da mu bude.
“Daj samo da odradim i idem svojoj kući.”

Odradiš minimum da su svi koraci tu, forma ispunjena, ali ne involviraš se previše.
Tebi je svejedno šta na poslu radio, nekom od klijenata sigurno pomogneš, ali i to više nije tako važno.
I onda shvatiš da sada ostaješ na poslu samo zato što nemaš drugi. Mada odavno maštaš o tome da promeniš posao.
Otaljavaš, I baš te briga što je tako.

I tada beži, glavom bez obzira.
Jer kada prestaneš da radiš svoj posao onako kako smatraš da treba,
da služiš klijentima kako smatraš da treba, zbog kojih je tvoj posao za tebe i imao smisla, i to prestane da ti bude važno, odbacuješ svoje zdrave stavove, prelaziš preko svojih vrednosti, zapravo menjaš sebe da možeš da se prilagodiš očekivanjima i “izguraš” još jedan radni dan.

Ne treba da daš otkaz a da nemaš drugu opciju. Ne govorim ti to.

Ali sada je baš krajnje vreme:

Postavi cilj.
Napravi plan.
Kreiraj akcije.
Očekuj da neće biti lako, da ćeš da se opireš, da poželiš da odustaneš, da ćeš tražiti izgovore, da će da te mrzi da istrajavaš. Možda imaš manju podršku, manje resursa pa će ti trebati više vremena, možda ćeš se opskrbiti odličnim resursima i promena te stigne brže nego što misliš.

Važno mi je da znaš da ne mora uopšte biti lako a da i dalje uspeš.

Ako ozbiljno prelomiš, doneseš odluku da kreiraš druge mogućnosti za sebe, daš otkaz kad nađeš alternativu, i počneš gledati to kao jedinu opciju, shvatićeš da ćeš samo početi da tražiš načine kako da istraješ, kako da prevaziđeš prepreke, koje će se usput zasigurno javljati.

Tvoja je odgovornost da li ćeš tražiti način da uspeš ili izgovor što ne uspeva.