Bila sam u 29. godini kada sam bila pred, do sada, najvećom životnom prekretnicom.

Tada već nekoliko godina radila kao psiholog u Centru za socijalni rad. Sada kada razmislim, ne znam šta mi je bilo gore i šta je ostavilo veće posledice-da li to što nisam imala podršku kako je trebalo, najblaže rečeno, ili što mi je trebalo više godina da se dovoljno osnažim da shvatim da ja zaista posao radim najbolje što mogu sa resursima koje imam na raspolaganju.

Shvatam da godinama radim sve više i više, za svaku osobu sa kojom radim imam sve manje vremena, a sve više odgovornosti. Ne mogu svakome da pružim onoliko i onako kako mislim da toj osobi treba, nego onoliko koliko je sistem predvideo.
Koliko god da uradim nije dovoljno, kritike su jedine koje se čuju, pohvale se prećutkuju.

Suprug i ja smo poželeli da imamo decu, a ja sam se, negde u to vreme, osećala dovoljno spremnom, da posle mobinga, sa zdravstvenim i psihološkim posledicama izgaranja, konačno napustim posao koji me nije ispunjavao i na kojem sam se osećala baš baš loše.

Verovala sam, ako odložim zasnivanje porodice, lekar će me verovatno u 35.oj godini pitati Zašto tek sad?, a opet, ako odložim promenu karijere, recruiter će me u 35-oj pitati Zašto baš sad?

Sreća kad si psiholog je u tome što uvek imaš nekoga od kolega-drugara ko će umeti da ti pomogne, a nesreća je što puno toga misliš da možeš (i da bi trebalo!) sam da rešiš.

Čitajući raznoraznu literaturu, u potrazi za odgovorom na moje dileme, naišla sam na tehniku, koja je za nijansu više crna i extremna, za moj ukus. Ne sećam se ni autora, ni pravca psihoterapije.

“Zamisli Kao da ležiš u postelji, poslednjeg dana svog života. Razmišljaš o svom životu. Šta su tvoja najveća dostugnuća? Šta je to čime se ponosiš? Šta se nalazi oko tebe? Ko se nalazi pored tebe?”

Toliko jasne slike sam imala ispred sebe, da nisam imala dilemu. Odluku sam donela u momentu.

5 godina kasnije, kada sam donela odluku da je konačno vreme da promenim karijeru, naravno da sam na svakom intervjuu bila pitana “Zašto baš sad?” Ali nijednog trenutka nisam posumnjala u to da sam u 29-oj donela pravu odluku.

Danas znam da se ovakva tehnika koristi i u koučingu i potpuno ni je jasno koji su to moji rezervoari iz kojih je potekla ta odluka. Porodica je za mene uvek bila vrednost broj 1 i sada, kada pogledam unazad, jasno mi je u kojoj meri je bojila moje odluke.

“Kao da” pitanja su nekada vrlo moćna, a najčešće je mnogo moćniji odgovor koji sledi na to pitanje.